Награда „Љубомир П. Ненадовић“ за најбољу путописну књигу на српском језику у 2023/24. години уручена је данас у Бранковини овогодишњoј добитници Весни Алексић, за књигу „Мелодије Европе“.

„Сматрамо да се наша одлука о установљењу награду за најбољи путопис на српском језику, с разлогом потврђује сваке године, вреднујући овај књижевни жанр на прави начин, што својим радом потврђује и наш уважени жири. Наше сазвежђе лауреата је подстицај свим путницима да путописе пишу, а ми му ове године придружујемо једанаестог славодобитника.
Награда „Љубомир П. Ненадовић“ је јединствена награда за путопис у Србији, препозната по добру у културној и друштвеној јавности, међу писцима, критичарима, професорима, библиотекарима, путницима, а морам рећи да је позната и публици у Ваљеву и по Србији.
Захвалност дугујемо, поред већ поменутог стручног жирија и граду Ваљеву, оснивачу Библиотеке, као и Министарству културе Републике Србије, које преко конкурса, од самог почетка, учествује у суфинансирању манифестације „Љубини дани“.
Поштовани гости, захваљујем свима који сте данас са нама у Бранковини, а добитници награде, госпођи Весни Алексић, честитам на заслуженом признању“, поручила је Виолета Милошевић, директорка Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“.

„Данашња свечаност не само што у круг добитника награде „Љубомир Ненадовић“ уводи Весну Алексић, списатељицу која се, већ деценијама, и то са много успеха, обраћа најмлађим читаоцима, онима, дакле,од којих започиње свака авантура читања и кретања кроз књижевне светове, већ нам, још једном, показује да истински модеран писац лако прелази границе и књижевних родова и врста и типова књижевног стваралаштва, и да и на новом пољу стиже до високих уметничких резултата“, казао је председник жирија Радован Микић.

Микић је додао да је књига „Мелодије Европе“ Весне Алексић у типично модерном маниру, више од свега књига путописне прозе, књига која, поред свега другог, показује да се у српском путопису затвара круг.

„Наиме, ако је Љубомир Ненадовић своје путописе такође везивао за европски простор и ако је у средиште једног свог путописа са амблематским статусом ставио Италију и највећу фигуру српске књижевности, П. П. Његоша, ако су потом српски путописци како им је с поругом, имајући у виду њихове неинвентивне наслове, говорио Јован Скерлић, ишли „тамо-амо“, „горе доле“ и по Истоку и по Западу, али, једно време, и по Југу, бележећи у том кретању и врло високе резултате, од којих су највећи они у доба књижевне авангарде, посведочени у делима Милоша Црњанског и Растка Перовића, са Весном Алексић српски путопис се враћа у матични културни простор, у Европу“, поручио је између осталог у својој беседи Микић.

Награду „Љубомир П. Ненадовић“, која се ове године додељује једанаести пут, уручила је Виолета Милошевић, директорка Матичне библиотеке.

„Путописи нису само „ дивно позорје оку“ како је говорио Стерија Поповић, већ непоновљива интимна географија која у литерарној обради нуди бескрајне могућности. Зато су заводљиви и изазовни, и читаоцима и писцима. Већ деценијама, и једни и други одгонетају шта је то што људе одводи на путовања, шта их покреће да пишу о њима, и зашто су путописи радо читани? Готово да нема писца који се није опробао у овом жанру и покушао да одгонетнне тај очигледни занос, почев од Хесеа који тврди да нас на путеве покреће жудња за смислом и потврдом бесмртности људске културе, па све до анонимног путника који је оставио запис како путујемо не да би избегли живот, него да НАС живот не избегне. Љуба Ненадовић је још давне 1851.године дао јединствен и јасан одговор и једнима и другима, само једном реченицом: „ Сви путници су богати заробљеници непознатих градова и њиних обичаја“. То је за мене била и полазишна и крајња тачка многих питања.

„Navigare necesse est, vivere not est necesse“- Пловити се мора, живети није неопходно. Ово је изрека „Љубиних“ путника, оних који се усуде и да напишу коју реч о јаду и лепотама света. Живети није неопходно, али живот ван уобичајеног, ван рутине, ван познатог, ипак изоштрава чула, подиже душу и преслишава знања, жеље и одважност. Најважнији пртљаг који се носи на пут невидљив је свим контролама: то су наша знања о томе шта желимо да видимо, као и скромност коју можемо да научимо кад се сусретнемо са великим светом и увидимо колико смо ситни, мали, ништавни појединци у њему.
Била сам веома мала, можда и неписмена, кад сам у руци држала књигу необично лепе насловнице. Нисам је тада читала, наравно, али и сад је јасно видим у унутрашњем виду, у сећању. Мала џепна књига. На насловној страни нацртан човек обучен у господско одело; (отмен дуги сако по моди с краја 19. века). Он седи пред књигом, (свеском?) у руци му старинско, право перо за писање. Сто за којим седи је стилски (бидермајер) и столица је таква, има закривљене ногаре и ја сам очарана. Осећам да све то има везе са господством и да је тај човек свакако господин. Био је то Љуба Ненадовић и његова „Писма из Италије“.

Пола века касније, док ово пишем, знам да сам исправно осетила да су господа само људи који имају везу с књигама, људи који држе књиге у рукама и којима књиге увек требају. Може и без бидермајер намештаја и без лепог одела, само нека је књига ту. Јер, читати се мора, живети није неопходно.
Хвала жирију, издавачу који је „печатирао“ моју књигу, хвала Библиотеци у Белом Ваљеву , публици и свим будућим читаоцима ове књиге“, нагласила је овогодишња добитница награде Весна Алексић.

Честитајући овогодишњем лауреату, присутне је поздравио градоначелник града Ваљева Лазар Гојковић.

„Част ми је да вас поздравим у име града Ваљева и да на овом месту, једном од најважнијих за културу и историју нашег народа, присуствујемо још једном важном догађају који слави лепу реч. Борба за очување духовног и културног идентитета почиње и траје баш на оваквим местима! Честитам вам свима што сте део ове борбе, а добитници награде што се прикључила друштву најбољих -лауреата овог вредног признања“, рекао је градоначелник Гојковић.

На свечаности која је одржана у Бранковини поводом уручења награде „Љубомир П.Ненадовћ“, наступила је група „Мелем“ из Ваљева.