На комеморативном скупу, који је данас одржан у Културном центру у Лајковцу, од угледног књижевника Радована Белог Марковића, опростили су се бројни грађани Лајковца, Ваљева, али и значајне личности и представници државних и локалних институција. У име белог Ваљева, како га је називао познати књижевник, на последњи пут га је испратио градоначелник Ваљева Лазар Гојковић.

Породици преминулог књижевника саучешће, у име председника Републике Александра Вучића и у своје име, изразио је министар одбране Александар Вулин.

„Већина нас изабере да се утопи у великој реци, где немамо ни имена, ни корена, ни презимена и надамо се да ћемо тамо негде далеко постати већи, важнији и значајнији, него што смо били у селима и варошима нашег рођења.  Већина тако уради, али Бели није. Свет му се клањао, а он је изабрао да остане тамо где се родио. И кад му је било мало оног места где се родио и трајао, онда је одлучио да измисли читав један свет, а само да га ограничи топонимима света свог рођења“, рекао је министар Вулин.

Од свог најпознатијег суграђанина, који је пронео славу Лајковца, опростио се председник општине Андрија Живковић.

„Напустио нас је „последњи кавалер старог премера“, човек кога су они који су читали његова дела, сматрали књижевником, а они који су га познавали, великим човеком. Имали смо част да будемо савременици Радована Белог Марковића, његово присуство значило је немерљиву подршку свима нама. Велики  књижевник даром и енциклопедијским занањем, сарађивао је као директор Библиотеке у Лајковцу, са најзаначјнијим именима српске културе, стварајући културни и књижевни миље у овдашњој железничкој и радничкој вароши“, рекао је између осталог, председник општине Лајковац.

У име министарке културе и информисања Маје Живковић, скупу се обратила помоћница министра Славица Трифуновић.

О значају књижевног дела Радована Белог Марковића, говорио је проф. др Радивоје Микић.

Дугогодишњи пријатељ и сарадник Радована Белог Марковића, Душан Михајловић, подсетио се година дружења, учешћа у раду Друштва истраживача „Владимир Мандић Манда“, као и приближавања лепота планине Повлен осталим грађанима Србије.

Конферансије и пријатељ писца Радмила Новаковић је надахнуто говорила о Радовану Белом Марковићу и цитирала нека размишљања великог писца.

„Писац не може да живи у провинцији. А ако баш не може да живи у центру света, онда је за писца најбоље да се склони у неку од најудаљенијих губернија своје душе. Правом писцу је ионако свеједно где ћете га постављати. Мале вароши приближују људе од којих ваља бити далеко. А велики градови број таквих људи подржавају.  Радећи на сопственом случају. Живим и умирем у Лајковцу, у вароши сасвим малој, чије сам баштенске бедеме и куле сам сазидао, а позлатио их нисам“, причао је Радован Бели Марковић, први добитник Повеље за животно дело општине Лајковац, која му је уручена прошле године.

Радован Бели Марковић рођен је 10. октобра 1947. године у селу Ћелије, општина Лајковац. Радио је као новинар ваљевског листа „Напред“ и управник Градске библиотеке Лајковац. Аутор је кратких прича, новела, приповетки и романа. Био је члан Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН центра и стални члан-сарадник Матице Српске.

Објавио је романе: Паликућа и Тереза милости пуна – 1976, 1992 и 1996; Лајковачка пруга – 1997, 1998, 2001, 2004, 2008; Лимунација у Ћелијама – 2000, 2005, 2008; Последња ружа Колубаре – 2001, 2002, 2003, 2008; Кнез Мишкин у Белом Ваљеву – 2002, 2003; Девет белих облака – 2003; Оркестар на педале – 2004, 2009; Кавалери старог премера – 2006, 2011; Колубарска трилогија (Лајковачка пруга/Лимунација у Ћелијама/Последња ружа Колубаре) – 2008; Госпођа Олга – 2010, Путникова циглана – 2015, Плава капија – 2017, Стојна ветрењача – 2021.

Бели Марковић је препознатљив и по збиркама приповедака: Црни колач – 1983; Швапска коса – 1989; Године расплета – 1992; Живчана јапија – 1994, 2003; Старе приче – 1996; Сетембрини у Колубари – 1996, 1997; Мале приче – 1999, 2000; Аша – 2007; Ћорава страна (изабране и нове приче) – 2007; Приче – 2010; О свему ће причати Гаврило – 2011. Његове приповетке сврстане су у антологије на српском, рускок, немачком, француском, енглеском, бугарском, украјинском и македонском језику. Радиофонски су приређиване на Другом и Трећем програму Радио Београда.

Радован Бели Марковић је добитник већине књижевних награда у нашој земљи: Андрићеве, Вукове, Културно-просветне заједнице, НОЛИТ, Бора Станковић, Бранко Ћопић, Меша Селимовић, Рачанска повеља, Стеван Сремац итд. Неколико пута је био у ужем избору за НИН-ову награду. О његовом стваралаштву написан је велики број научних радова, међу којима су и докторске дисертације.

Општина Лајковац и Градска библиотека Лајковац 2013. године објавиле су сабрана дела знаменитог суграђанина. У јулу 2021. прелепом књижевном вечери на старом ћелијанском мосту обележено је 50 година његовог богатог стваралачког рада. У више наврата Градска библиотека и Општина били су покровитељи и организатори научних скупова посвећених Марковићевом стваралаштву.

Радован Бели Марковић је сахрањен данас на гробљу у Лајковцу, у алеји заслужних грађана.