Вече посвећено представљању Зборника радова о прози Радована Белог Марковића, одржано је синоћ у Коларчевој задужбини у Београду. Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ из Ваљева је издавач овог зборника, који је резултат научног скупа, одржаног 10. маја 2022. године у Ваљеву.

Главни уредник Зборника „Кроз капије будућих времена“ је проф. др Радивоје Микић, а значајан допринос у виду 11 огледа дали су проучаваоци српске књижевности и језика Снежана Самарџија, Јелена Новаковић, Милош Ковачевић, Илијана Чутура, Софија Матић, Александар Милановић, Ненад Николић, Милица Кецојевић, Соња Миловановић, Милан Алексић и Јован Милованчевић.

„Радован Бели Марковић родио се у Ћелијама! Пишу често да је то село код Лазарвца, што није ни километрима потврђена истина. Биће да то више није ни важно, када се зна да су Ћелије, Лајковац и Бело Ваљево подно Повлена, колубарско тројство на коме стоји све што је Радовану за живота било важно и на коме је он саградио свој чудесни, књижевни свет“, рекла је на почетку књижевне вечери Виолета Милошевић,  директорка Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“.

Проф. др Радивоје Микић је своје излагање почео подсећањем да је Радован Бели Марковић први пут за говорницу Коларчеве задужбине стао 1974. године, када је Књижевна омладина Србије организовала вече посвећено младој српској прози, на којој су учествовали поред Радована Беолог Марковића Давид Албахари, Радомир Глушац, Јован Радуловић.

„У питању је један од врло плодних српских прозних писаца. У тренутку када се испод његовог живота подвукла црта, која означава прављење биланса, иза њега је остало осам књига прича и 12 романа. То је укупно 20 књига и то показује да је Радован Бели Марковић један од писаца наше савремене књижевности, који су поред осталог, били и необично плодни и у извесној мери њихов целокупан живот је посвећен остваривању једног врло важног књижевног подвига. Огледати се у приповеци, односно причи и роману у српској књижевности није лако. Највећи писци су управо приповедачи и романсијери. У распону од Јакова Игњатовића, преко свих писаца друге половине 19. века, прве половине 20. века, па до Радованових савременика и његових генерацијских другова Видосава Стевановића, Мирослава Јосића Вишњића и Милисава Савића, свви су они и добри приповедачи и још бољи романсијери“, рекао је, између осталог, професор Микић.

„Проза овог писца садржи честице свих пређашњих поетичких система, те особености теза књижевно-историјских процеса. Самим тим, истаживачима и тумачима, отварају се бројне могућности анализе. Али, ако би се стручњаци посвећени појединим епохама чак придружили, што је тешко замислити, ни тада не би било могуће сагледати ову ауторску радионицу. Јер, феномен приповедачког дара, увек превазилази теоријску апаратуру. Између осталог, усмено стваралаштво је битан чинилац особитог стила овог писца, при чему тај ниво инспирације подразумева сферу фолкора у најширем смислу. Директно и посредно, кроз романе, приповетке, приче разазнају се обреди, обичаји, веровања, магија, игре, врлине и мане, целокупан живот српског народа, његова историја, стварност, схватање и заблуде, поглед на свет“, пренела је део виђења о прози Белог Марковића, проф. др Снежана Самарџија.

О „беломарковићевском језику“ говорио је проф. др Александар Милановић, који је рекао да га „срећом, чак нико није ни покушао опонашати“.

„Основицу беломарковићевског језика је чинио канцеларијски стил српскога 18. и 19. века. Овај помало неочекивани избор, нарочито из перспективе популарности помало злоупотребљене синтагме „бирократизација језика“, био је код Белог Марковића дубоко промишљен, ни мало случајно“, започео је своје излагање проф. др Александар Милановић. „Бели Марковић је стилски преобликовао овај стил, прерадио, осавременио допунио и учинио непоновљивим. Дакле, из некадашње некњижевне сфере, увео у сферу савремене и модерне књижевности. Пишчево осавремењивање канцеларијског језика, представљао је заправо континуитет у односу на његов унутрашњи рад.“

О зборнику је говорила и др Милица Кецојевић, која је рекла да су прилози расподељени по тематском критеријуму и да су свега два изузетка:

„Реч је о ауторима који су и раније заузимајући властите, специфичне перспективе приступали појединачно остварењима Радована Белог Марковића. Проучаваоци су овога пута, своју пажњу поклонили углавном пишчевим романима, у широком распону од „Лајковачке пруге“ из 97. године, све до „Стојне ветрењаче“ из 2020. године.“

Представљање Зборника „Кроз капије будућих времена“ је својеврсно одавање почасти писцу који већ годину дана није са нама. Радован Бели Марковић је у 75. години преминуо 19. јануара 2022. године. Радио је као новинар у ваљевском листу „Напред“, а до пензионисања је био управник лајковачке Градске библиотеке. Добитник је бројних награда за књиге прича, попут Андрићеве награде за „Септембрини у Колубари“, награде „Бора Станковић“ за „Мале приче“, а за роман „Лајковачка пруга“ је добио Нолитову награду и награду „Бранко Ћопић“. „Лимунација у Ћелијама“ је награђена признањем „Вечерњих новости“ за књигу године „Меша Селимовић“.  Био је члан Српског књижевног друштва, Срспког ПЕН-а, члан редакција „Књижевне речи“ и „Књижевних новина“.