У току су припремни радови у Парку Виде Јоцић на Јадру за подизање бисте војнику Стојадину Мирковићу.

Биста Стојадина Мирковића у радионици

Владимир Мишковић, члан Градског већа и члан Одбора за подизање споменика Стојадину Мирковићу је рекао да је биста израз поштовања према Стојадину Мирковићу, али и према свим војницима, погинулим у ратовима деведесетих, за оно што су урадили за нашу земљу. Пуно људи је учествовало у припреми и Владимир Мишковић се у име града Ваљева свима захваљује.

„Биста је израз поштовања према Стојадину Мирковићу и војницима који су континуитет наше епске традиције и савремени јунаци нашег доба и ми им на овај начин одајемо признање и сећамо се њихових заслуга за све нас и за слободарске идеале, које наша држава негује. Захвалност се огледа и у чињеници да је вајар Немања Радојчић пренео ауторска права за израду бисте на град Ваљево, г. Кузмановић који је излио бисту, прихватио је овај посао и поред многобројних великих пројеката које спроводи по Србији, Михајловићи су донирали катастарско-топографски план, неопходан у процесу израде идејног решења, Катарина Новаковић је донирала идејно решење за постамент и простор око њега. Са задовољством могу да кажем да се радови ближе крају и откривање  бисте је планирано за мај“, рекао је члан Градског већа Владимир Мишковић.

Припремни радови у Парку Виде Јоцић на Јадру

Војник Стојадин Мирковић из Горњих Лесковица је 29. септембра 1991. године погинуо у Хрватској, у касарни у Беденику поред Бјеловара. Храбри деветнаестогодишњи младић је страдао са мајором Миланом Тепићем.

У дворишту Основне школе “Милош Марковић” у Доњим Лесковицама, налази се бисте хероја из Другог светског рата Милоша Марковића и Стојадина Мирковића. У Ваљеву, у насељу Попаре једна улица је названа по њему. О херојству Милана Тепића и Стојадина Мирковића, урађене су ТВ емисије, књиге, написани бројни чланци, а све са циљем да се сачува сећање на несвакидашње херојство, храброст и поштење младог момка и његовог команданта.

Током рата на простору бивше Југославије, 1991. године је мајор Милан Тепић, суочен са опсадом касарне, у којој се налазило војно складиште, наредио војницима, које је рат затекао на редовном служењу у ЈНА, да напусте касарну. Многи су заробљени, а многи су успели да се спасу. Ипак, млади Стојадин Мирковић је остао са својим мајором до последњег тренутка, јер се први пут оглушио о команду свог претпостављеног. Мајор Тепић је у жељи да бројно наоружање не допадне у руке припадника хрватске војске која би га користила за борбу против припадника ЈНА, дигао и себе и складиште у ваздух. Стојадина Мирковића је погодила зоља у оклопном транспортеру, у коме се налазио.