„Живот је вечита борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!“, гласила је реченица војводе Живојина Мишића, једног од највећих војсковођа Србије.

Рођен 19. јула 1855. у селу Струганик. Симбол је српског народа у борби за слободу, носилац највиших српских и страних одликовања, човек који је ушао у историју раме уз раме са највећим војсковођама. 

Прва ратна искуства војвода Живојин Мишић стекао је као учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, а касније потпоручник. Учествовао је и у краткотрајном рату који се између Србије и Бугарске одиграо 1885. године.

Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је поставио за свог помоћника.

Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала.

Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.

Колубарска битка и Солунски фронт

Колубарска битка, борба која је ушла у војне уџбенике, одиграла се у западној Србији, у новембру и децембру 1914. Исцрпљену, измучену војску, која је била у доброј мери и деморалисана и која се „развлачила у каљугама од Дрине до Колубаре“, Мишић је успео да извуче у дубину територије централне Србије, остављајући само мање јединице да се боре са непријатељем.

Тим маневром повлачења добио је време за опоравак. Успео је да подигне вољу официрском и борачком саставу, консолидује снаге и предложи, а затим изведе операцију која је бриљантна по резултатима. То је 1914. међу савезницима била прва победничка операција, тад се за српску војску прочуло у свету – јер је мала армија успела да се одупре моћном Аустроугарском царству.

Запажену улогу имао је у пробоју Солунског фронта.

На Солунски фронт, који се простирао преко Албаније на западу све до Јадранског мора, српска војска је стигла вец́ на пролец́е 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Припреме за одлучну офанзиву почеле су 6. јула и трајале су све до 13. септембра 1918. године.

Преминуо је 20. јануара 1921. године у санаторијуму на Врачару.